Budimo deci dobar primer

0
283

Koliko često razmišljamo o svojim postupcima?

Ispričaću vam jednu priču koja neće biti previše, kako bismo mi rekli ”dugačka”, ali ni previše kratka.

Priču, čija je namera da vas baci na razmišljanje.

O vašim postupcima.

O našim najmlađim sugrađanima.

Samo da napomenem da je istinita (jer je to nekome jako važno).

Dakle, priča počinje ovako.

Tog dana sam kasnila. Ne dešava mi se često i iz tog razloga se pogubim kada za nešto nemam dovoljno vremena. Elem, izletela sam iz Studentskog doma. Projurila kroz ulicu. Mahnula sam mački u prolazu, jer ovog puta nisam imala vremena za maženje (izvinila sam joj se).  Zaobišla mladu devojku koja je kuckala poruku, pazivši da je ne zakačim torbom. Upala u rupu koju nisam uočila zbog silne žurbe i u sebi pomislila, sreća, noćas nije bilo kiše. Došla do semafora.  Vozači imaju prednost. Pogledam levo, pa zatim desno. Nema automobila. Krećem. Prelazim i odjednom čujem glas malog dečaka koji govori: ”Bako, zar nisi rekla da se ulica ne prelazi kada nam je na semaforu crveni čovečuljak?

Tada shvatam, da pored automobila, nisam obratila pažnju na ljude. Okrećem se. U tom trenutku, baka govori: ”Da, to je istina. Ali možda ova devojka negde jako žuri. Ne smemo odmah krenuti da osuđujemo, sine. Jer nikada ne znamo kako je nekome počeo dan.” Sačekala sam da baka završi. Nakašljala sam se. Oboje su se okrenuli u istom trenutku. Rekoh, izvinite. Baka se je blago nasmejala, dečak je gledao u mene.

Čučnula sam pored njega: ”Tebi se posebno izvinjavam. Izvinjavam se što sam upravo tebi, koji trenutno učiš jednu veoma važnu životnu lekciju, dala pogrešan primer pešaka na semaforu. Izvinjavam se što sam te zbunila. Izvinjavam ti se što ti moraš da preispitaš svoje stečeno znanje o pravilima na semaforu zbog mene, koja sam isto prekršila. Izvinjavam ti se što si dobio mali prekor od bake zbog osude, koju sam i te kako zaslužila. Da li mi opraštaš?” Dečak je i dalje gledao u mene i zatim pogledao u baku. ”Odgovori teti, Mihailo.”

,,Opraštam ti, ali nemoj više to da radiš. Tako možeš sebe dovesti u opasnost.” Nešto mi je zaigralo u srcu. Opuštam ruke i grlim dečaka. On čini isto, tako da meni biva još lepše oko srca i u srcu. Ustajem, izvinjavam se i baki. Zatim im se oboma zahvaljujem na lekciji koju sam naučila tog dana. Ubacujem ruku u desni džep, vadim kesicu gumenih bombona i dajem  dečaku. On razvlači osmeh i ushićeno se zahvaljuje. Okrećem se i nastavljam dalje, više mi nije bitno vreme i koliko kasnim.  

Tok misli mi prekida, glasić: ”Pazi na sledećem semaforu i sačekaj zelenog čovečuljka.” Njegov osmeh i mahanje ručicom me jako nasmeju i uzviknem: ”Hoću, a ti nastavi da slušaš baku!” pokazuje mi ”lajk” ručicom, baka se nasmeši i uzvrati mi mahanje.

Pouka priče:  Kada vidimo da neko radi nešto pogrešno, nemojmo ga odmah osuđivati. Bilo bi lepo da, ukoliko imamo prilike za to, kažemo zašto to nije dobro. Ukoliko ste to baš vi, ne shvatajte to kao kritiku zbog koje trebate ući u raspravu. Shvatite je kao lekciju,baš kao i ja. Možete, a i ne morate, da opravdate svoj postupak (ja nisam želela da se opravdam dečaku i baki, jer sam shvatila da za taj moj postupak opravdanja nema). I uvek se setite bakinih reči, ”nikada ne znamo kako je nekome počeo dan.”

Veoma važno: Nikada ne zaboravite ko sve čini vaše okruženje. Najčešće su to deca. Deca koja svakodnevno uče o novim i važnim životnim lekcijama. Deca koja se spremaju za život. Deca koja uvek sve primeti. Ne zaboravite da ste model svakom detetu, gde god da se nalazite. Hajde da baš mi budemo promena koja će se usvojiti. Učinimo to zbog naše najmlađe sugrađane, a zatim, kao što je rekao dečak Mihailo, kako bismo i mi sami izbegli opasnost.

 I da, tog dana sam, kao što rekoh na početku, kasnila.

Profesor mi nije dozvolio da prisustvujem predavanju.

Izašla sam sa fakulteta.

Otišla do prodavnice.

Kupila kesicu gumenih bombona.

Otvorila svoj notes i zapisala priču.

I bila veoma srećna što sam tog dana naučila mnogi više za nepunih pet minuta, nego što na nekom predavanju, koje traje sat i po, ne naučim baš ništa.  Hm, kada bolje razmislim, možda sve to zavisi od toga, koga imamo za sagovornika.

Autor: Jelena Stanojković

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime