Onde gde nema mesta za knjigu, za pesmu, nema ni za misao, nema za čoveka. Ovakvi praznici reči, kakva je Borina nedelja, postoje i traju jer ispunjavaju svoju uzvišenu misiju zbog koje je osnovana. Mora se izboriti pravo na put do onog nezačepljenog uha koje bi tu reč saslušalo, do glave u koju bi se napokon uvukla, rekao je na svečanom otvaranju 53. Borine nedelje u subotu uveče u Galeriji narodnog muzeja predsednik UO Književne zajednice „Borisav Stanković“ Miroslav Cera Mihailović.
Prvog dana manifestacije „Svečano otvaranje Bori u čast“, govorili su akademici Miro Vuksanović i Jovan Delić.
Književnik i akademik Miro Vuksanović, smatra kako „nije nebično što je u gradu nastupilo vreme otimanja za počast Bori Stankoviću, neobično je što ima više smotri s njegovim imenom, a mora biti jedna, neprekidna, autentična, kao što je pisac Božjih ljudi autentičan“.
„Molim vas da uvek pomislite i na nas koji nismo iz Vranja, a ima nas na stotine hiljada i više, koji smo u prošlom i ovom veku sa Sofkom, Koštanom, Mitketom i drugima, strasno, uzbuđeno, na potpuno drugi način, pomalo ljubomorni, sanjali Vranje pod mesečenom, pod lepotom reči koje se u Vranju izgovaraju, pod Borinom dugom nad gradom, nigde takvom u srpskim predelima. Hvala vam što čuvanjem Borine uspomene, čuvate i naše uspomene“, rekao je Vuksanović.
On je govorio i o srpskoj reči, o tome kako maternju reč doživljava, tumači i oseća.
„Reči su jače od nas. Kada god na to zaboravimo, bivamo kažnjeni. Reči to vide jer su reči žive, one niču, dižu se, listaju i sazrevaju, ćute i galame. Reči su kao mi, one žive, trpe i nestaju. Čuvajući reči, čuvamo sebe. Zato i želimo da trag ostavimo u njima. U knjizi, na kamenu, u kori od drveta, bilo gde. A, samo poneko ume da to uradi, kao što je uradio Bora Stanković“, istakao je Vuksanović.
Sada smo, dodaje, u dobu škrtog jezika i brzog govora.
„Rečenice su nam se stisle kao na mrazu, ostavljamo ih kao šifre, kao mobilne poruke, a to ugrožava duh i duhovnost. Sve se menja, u tehničkom, u tehnološkom razvoju, u pronalascima, kodovima, čipovima, ali će uvek biti u središtu ono što je smišljeno i ono što je izgovoreno“, kaže Vuksanović.
Njegova trilogija „Semolj gora“, „Semolj zemlja“ i „Semolj ljudi“, govori o neobičnim rečima iz njegovog zavičaja u Gornjoj Morači u Crnoj Gori.
„Semolj je zbirna metafora. Tamo se govori da bi život imao smisla, i tamo se živi da bi se služilo rečima. Tamo se čuje odjek onog što je bilo u planinskom kraju. Zato su moje semoljske knjige jedna ogromna čežnja. Zapisivao sam maternji govor u časovma kada je gubio reč“, rekao je Vuksanović.
Miro Vuksanović (Krnja Jela, Crna Gora 4. maj 1944.) je književnik, akademik SANU. Objavljuje romane, pripovetke, zapise i poeme.
Dobio je nagrade: Politikinu za kratku priču, Miroslavljevo jevanđelje, Prosvetinu, Oktobarsku, Borbinu Oskar Davičo, Nagradu Vukove zadužbine za umetnost, nagradu Svetozar Ćorović, Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Nagradu M. Panić Surep, Vukovu nagradu, Nagradu Laza Kostić i druge. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2005. godine i Nagrade Meša Selimović za knjigu godine.
Miro Vuksanović je bio potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine. Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine, predsednik Zadužbine „Ivo Andrić“, tvorac „Semolj“ trilogije.
Akademik Jovan Delić, pročitao je tekst, koji je rekao da je napisao posebno za ovu priliku, a tema njegovog eseja je „Odnos Mira Vuksanovića prema tradiciji, u prvom redu odnos prema Ivu Andriću“.
„Ovdje smo u Vranju Stankovićevom. U čast ovoga mjesta, ovih ljudi, iskazujemo najviše poštovanje prema Borinom Vranju, piscu kome hodočastimo, Bori Stankoviću, i piscima o kojima govorim u svom eseju, Ivi Andriću i Miru Vuksanoviću. U pogledu tragične, uklete, vranjske ljepote, i razornosti erotskog, Bora Stanković je pravi preteča Ive Andrića, a Ivo Andrić jedini pravi vrhunski Stankovićev nastajač. Obojica su majstori sažetog pripovjedanja, a Miro Vuksanović je majstor poetskih i narativnih fragmenata“, rekao je Delić.
Akademik Jovan Delić (Borkovići, Piva, Crna Gora, 4. oktobar 1949.) glavni urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, član SANU.
Dva puta je nagrađivan „Brankovom nagradom“ Matice srpske za esej (radovi o Tinu Ujeviću i Aleksandru Solneženjicinu). Dobitnik je nagrade „Milan Bogdanović“ za novinsku književnu kritiku, nagrade Društva književnika Vojvodine „Knjiga godine“ za „Hazarsku prizmu“, nagrade „Vuk Filipović“ i BIGZ-ove nagrade i nagrade „Zlatna srpska književnost“ iz Fonda Aleksandra Arnautovića za izuzetan doprinos izučavanju srpske književne nauke. Za delo „Ivan V. Lalić i njemačka lirika“ dobio je nagradu „Đorđe Jovanović“ za 2012. godinu, za književnu kritiku i esejistiku. Posebni značaj ima prestižna nagrada „Mladen Leskovac“, koju dodeljuje Matica srpska, za celokupno naučno delo iz oblasti istorije srpske književnosti.
J.R.