Autor: Uma Vid
pada kiša,
da je borhes živ i ovde
(borhes je živ i ovde)
izvela bih ga napolje
i rekla bih mu –
evo ti, čoveče,
nema kišobrana,
ima kiše
u trenucima
kaješ se,
nakvasi se,
pokisni
oh!
JUN, druga
šesnaestog juna dve hiljade trinaeste godine
isto je padala kiša kao i danas
milica je isto tada slavila svoj rođendan
(rođendani su loši
jer je to način vremena da te opomene
da ga preostaje sve manje;
zato ne bi smeo opovrgavati ga)
šesnaestog juna dve hiljade trinaeste
sedela sam u uglu sobe
i čekala devetnaesti jul
i sat da otkuca let za beograd
i dan kad bi me opet moj umrli pas keza sačekao i zacvileo
kao da se nikada nismo rastali
i baba vuku koja bi preda mnom zaplakala
kao da smo se uvek samo rastajale
i dedu i babu koji bi me dočekali gozbeno
kao da me nikad pre nisu dočekavali
šesnaestog juna dve hiljade trinaeste
preklinjala sam borhesa pesmom
u kojoj bi ga da je živ
izvela napolje da se nakvasi
jer se u „trenucima“ kajao što je uvek sa sobom nosio kišobran
šesnaestog juna dve hiljade šesnaeste
sedim u uglu sobe
čestitam rođendan milici
razmišljam o umrlom kezi
o umrloj baba vuki
zovem dedu da ga pitam da li još uvek ima aritmiju
i bol u grudima, i
da li je baba imala dobar prijem u bolnici
prisećam se „trenutaka“
mislim na sačekivanje
i da je zaraziti nekog čekanjem najsigurniji način
vladanja njime
šesnaestog juna dve hiljade šesnaeste
slušam kišu kako rominja
gledam u vreme koje otkucava pola jedan
uzimam torbu zaključavam vrata
shvatam da sam zaboravila kišobran
vraćam se nazad
uzimam ga i trčim na autobus
ne mareći za kajanje
dolazim na posao i sećam se
danijelove poruke gde mi recituje „trenutke“
i opominje
da se učim na greškama svog omiljenog pisca
i nika kejva
s kojim sam vanredno uglas recitovala
„oh let the damn day break,
rainy days always make me sad“
razmišljam kako se
u meni sažima vreme
u kojem kao da se survavam
kao da se
sur
va
vam
JUN, treća
šesnaestog juna dve hiljade sedamnaeste
čestitala sam milici rođendan dan ranije –
ne znam zašto ljudi slave rođendan
trebalo mi je vreme da shvatim da su rođendani tek brojke, važan je samo život
danas je jedan redak šesnaesti jun
jer je švedska bila nekišovita –
nebitan faktum
ne mora da pada kiša da bi bilo kišovito
šesnaestog juna dve hiljade sedamnaeste sedim
u uglu iste sobe kao dve hiljade trinaeste
kad sam napisala „borhes i ja“
tada sam mislila kako bi bilo važno izvesti borhesa na kišu
da se ne bi u osamdeset i nekoj kajao
što nikada nije pokisao
to mi je tako nebitno danas
pokisla sam skoro do gole kože
po ko zna koji put jer sam se plašila da se kajem
danas znam da je kajanje neminovno
da bi naučio da se ne kaješ –
vatra se vatrom gasi
ne znam zašto još uvek praktikujem pisanje pesme
šesnaestog juna
valjda želim uspostaviti neki red, u neredu
stvoriti neku ličnu tradiciju, običaj
pokušavajući da dozvolim sebi da mi se desim
jednoga dana prestaću da protičem kroz vreme
jednoga dana postaću kapetan svoje sudbine
JUN, četvrta
(reč autora)
šesnaestog juna
koji je došao dvadeset šestog juna
dve hiljade osamnaeste
ne pišem nikakvu pesmu iako sve ukazuje na nju
zatvaram krug
nije mi potrebna nikakva lična legenda,
nikakav red, nikakva lična tradicija, običaj –
to su jadne, ali neophodne izmišljotine
sve je u savršenom redu –
morala sam žestoko da se uneredim da bih to shvatila
morala sam da postanem uma vid
da bih videla viktorije
da ih se otarasim
šesnestog juna koji je došao
dvadeset šestog juna dve hiljade osamnaeste
jedem picu s milicom, slavi rođendan
milica ima mirnu bebu koja se ne oglašava,
bebu koja zna da je njena svrha da bude srećna
čovek je zaboravio da bude beba
pa je tako zaboravio svoju svrhu
svačija svrha je da bude srećan
i da se nikad više ne rodi
jer život je težak kao tuč
mi patimo samo zato što se rađamo
i rađaćemo se sve dok naš duh ne izgori u sreći
moja svrha je da se nikad više ne rodim
da izdam viktorije, ali da ostanem verna viktoriji
da se oslobodim svega što se oklembesilo
na to srećno biće – viktoriju
viktorija ne protiče kroz vreme
viktorija postoji zauvek
viktorija je mnogo više od deskripcije
viktorija su svi
i svi smo viktorija
viktorije su traljave
ali neprikosnoveno su umetničko delo
jer su pomogle viktoriji da ih se otarasi
p.s. bez toga što se oklembesi na nas nemamo materijala za postojanje. sve patnje su neophodne da bismo shvatili njihovu neneophodnost. viktorije su bile neophodne viktoriji i viktorija je bila neophodnost njima. ne možemo da se vinemo u visine ako nam korenje ne dopire do pakla. kad mislim o sebi, mislim kao o pedesetogodišnjem drvetu jabuke iz dvorišta mog datog doma. poneki deo je osušen i ćuti. ono što je ostalo, rađa kao ludo. i to kakav plod. kad bih počela da kopam po dvorištu, verujem da nikud ne bih stigla a da joj koren ne okrznem.
“eh, koliko jada za pesmu treba proći”
Pesme su iz zbirke pesama ,,Viktorije”, autor: Uma Vid, pisane svakog 16. juna u periodu od 2013-2018. osim zadnje koja je napisana na današnji dan 26.6.2020.