Čaršija: BORHES I JA

0

Autor: Uma Vid

pada kiša,

da je borhes živ i ovde

(borhes je živ i ovde)

izvela bih ga napolje 

i rekla bih mu – 

evo ti, čoveče, 

nema kišobrana,

ima kiše

u trenucima

kaješ se, 

nakvasi se, 

pokisni

oh!

JUN, druga

šesnaestog juna dve hiljade trinaeste godine

isto je padala kiša kao i danas

milica je isto tada slavila svoj rođendan

(rođendani su loši

jer je to način vremena da te opomene

da ga preostaje sve manje;

zato ne bi smeo opovrgavati ga)

šesnaestog juna dve hiljade trinaeste

sedela sam u uglu sobe

i čekala devetnaesti jul

i sat da otkuca let za beograd

i dan kad bi me opet moj umrli pas keza sačekao i zacvileo

kao da se nikada nismo rastali

i baba vuku koja bi preda mnom zaplakala 

kao da smo se uvek samo rastajale

i dedu i babu koji bi me dočekali gozbeno

kao da me nikad pre nisu dočekavali

šesnaestog juna dve hiljade trinaeste

preklinjala sam borhesa pesmom

u kojoj bi ga da je živ

izvela napolje da se nakvasi

jer se u „trenucima“ kajao što je uvek sa sobom nosio kišobran

šesnaestog juna dve hiljade šesnaeste

sedim u uglu sobe

čestitam rođendan milici

razmišljam o umrlom kezi

o umrloj baba vuki

zovem dedu da ga pitam da li još uvek ima aritmiju 

i bol u grudima, i

da li je baba imala dobar prijem u bolnici

prisećam se „trenutaka“

mislim na sačekivanje

i da je zaraziti nekog čekanjem najsigurniji način 

vladanja njime

šesnaestog juna dve hiljade šesnaeste

slušam kišu kako rominja

gledam u vreme koje otkucava pola jedan

uzimam torbu zaključavam vrata

shvatam da sam zaboravila kišobran

vraćam se nazad 

uzimam ga i trčim na autobus

ne mareći za kajanje

dolazim na posao i sećam se

danijelove poruke gde mi recituje „trenutke“

i opominje

da se učim na greškama svog omiljenog pisca

i nika kejva

s kojim sam vanredno uglas recitovala

„oh let the damn day break, 

rainy days always make me sad“

razmišljam kako se

u meni sažima vreme

u kojem kao da se survavam

kao da se 

sur

va

vam

JUN, treća

šesnaestog juna dve hiljade sedamnaeste

čestitala sam milici rođendan dan ranije –

ne znam zašto ljudi slave rođendan

trebalo mi je vreme da shvatim da su rođendani tek brojke, važan je samo život

danas je jedan redak šesnaesti jun

jer je švedska bila nekišovita –

nebitan faktum

ne mora da pada kiša da bi bilo kišovito

šesnaestog juna dve hiljade sedamnaeste sedim

u uglu iste sobe kao dve hiljade trinaeste

kad sam napisala „borhes i ja“

tada sam mislila kako bi bilo važno izvesti borhesa na kišu 

da se ne bi u osamdeset i nekoj kajao 

što nikada nije pokisao

to mi je tako nebitno danas

pokisla sam skoro do gole kože

po ko zna koji put jer sam se plašila da se kajem

danas znam da je kajanje neminovno

da bi naučio da se ne kaješ –

vatra se vatrom gasi

ne znam zašto još uvek praktikujem pisanje pesme 

šesnaestog juna

valjda želim uspostaviti neki red, u neredu

stvoriti neku ličnu tradiciju, običaj

pokušavajući da dozvolim sebi da mi se desim

jednoga dana prestaću da protičem kroz vreme

jednoga dana postaću kapetan svoje sudbine

JUN, četvrta

(reč autora)

šesnaestog juna

koji je došao dvadeset šestog juna 

dve hiljade osamnaeste

ne pišem nikakvu pesmu iako sve ukazuje na nju

zatvaram krug

nije mi potrebna nikakva lična legenda, 

nikakav red, nikakva lična tradicija, običaj –

to su jadne, ali neophodne izmišljotine

sve je u savršenom redu –

morala sam žestoko da se uneredim da bih to shvatila

morala sam da postanem uma vid

da bih videla viktorije

da ih se otarasim

šesnestog juna koji je došao 

dvadeset šestog juna  dve hiljade osamnaeste 

jedem picu s milicom, slavi rođendan

milica ima mirnu bebu koja se ne oglašava,

bebu koja zna da je njena svrha da bude srećna

čovek je zaboravio da bude beba

pa je tako zaboravio svoju svrhu

svačija svrha je da bude srećan

i da se nikad više ne rodi

jer život je težak kao tuč

mi patimo samo zato što se rađamo

i rađaćemo se sve dok naš duh ne izgori u sreći

moja svrha je da se nikad više ne rodim

da izdam viktorije, ali da ostanem verna viktoriji

da se oslobodim svega što se oklembesilo 

na to srećno biće – viktoriju

viktorija ne protiče kroz vreme

viktorija postoji zauvek

viktorija je mnogo više od deskripcije

viktorija su svi

i svi smo viktorija

viktorije su traljave

ali neprikosnoveno su umetničko delo

jer su pomogle viktoriji da ih se otarasi

p.s. bez toga što se oklembesi na nas nemamo materijala za postojanje. sve patnje su neophodne da bismo shvatili njihovu neneophodnost. viktorije su bile neophodne viktoriji i viktorija je bila neophodnost njima. ne možemo da se vinemo u visine ako nam korenje ne dopire do pakla. kad mislim o sebi, mislim kao o pedesetogodišnjem drvetu jabuke iz dvorišta mog datog doma. poneki deo je osušen i ćuti. ono što je ostalo, rađa kao ludo. i to kakav plod. kad bih počela da kopam po dvorištu, verujem da nikud ne bih stigla a da joj koren ne okrznem.

“eh, koliko jada za pesmu treba proći”

Pesme su iz zbirke pesama ,,Viktorije”, autor: Uma Vid, pisane svakog 16. juna u periodu od 2013-2018. osim zadnje koja je napisana na današnji dan 26.6.2020.

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime