Autor: Stevan Milošević
Iza sedam mora, sedam gora,
pa još dalje, na terasi dvora,
pod žutom lampom ponoćnog sjaja,
sastavlja pismo jedna aždaja.
A to pismo, ni manje, ni više,
glasi na ime viteza Gliše,
još ga u njemu ljubazno moli:
„Pažljivo čitaj, pažnja ne boli.“
„Voljeni Glišo, pozdrave primi,
prenesi pozdrav i šarcu Simi,
dugo vas nema, pa malo brinem,
kraj vas u bajci najslađe ginem,
al’ moram reći – Dosta je bilo!
Hoću s nekim da podelim krilo!“
Čudi se Gliša, brkove gladi:
„Čitaću dalje, šta da se radi.“
„Podnosim otkaz čuvenoj bajci,
molim te reci i mojoj majci,
nežnog je srca, a ti to umeš,
molim te, Glišo, znam da razumeš.“
Ne veruje Gliša, teško diše:
„Zar je moguće da ovo piše?“
A Sima šmrkće dok tiho jeca:
„Od koga će sad da strepe deca!
Ko još može brodove da smaže?
Ne ćuti, Glišo, šta dalje kaže?!“
„Ubi me ova samačka jeza,
želim biti nečija princeza,
u kućici nekoj, nasred druma,
a tebe, Glišo, biram za kuma!
Hvala ti mnogo za divne dane,
a sad odlazim pre no što svane.
Te iste noći plakaše mnogi,
krivo je bilo i babarogi,
jutarnja štampa naslove piše:
„Nema u bajci aždaje više!“
Al’ tu se odmah oglas izdvaja:
„Traži se hitno nova aždaja!“
Našli su novu, to je bar lako,
pisati bajke voli baš svako,
čuo sam skoro da morem plovi,
čak i da zvezde povazdan lovi.
Za našu staru niko ne pita,
al’ bar po svetu više ne skita,
nit’ u bajkama od mača gine,
o nečemu lepšem sada brine.
Tri su joj želje u oku pale,
voli i čuva aždajčiće male.